No, iako je tetoviranje kao pojava i način izražavanja nastalo jako davno, svedoci smo dugogodišnjih civilizacijskih predrasuda i oprečnih mišljenja po pitanju ovakvog načina ukrašavanja tela. Tetoviranje je oduvek bilo tabu tema, nešto što “nije dobro” ili što rade samo “loši momci”. Da li je konačno došla era, kada ćemo kao društvo odbaciti svaku vrstu predrasuda o nečemu što je drugačije ili o čemu ne znamo dovoljno i da li je tetoviranje kao potpuno legalna delatnost konačno pronašla svoje mesto među društveno prihvatljivim pojavama, istražili smo u reportaži koju smo pripremili. Uz svesrdnu pomoć i ljubaznost naše najpoznatije tattoo umetnice Snežane Dubajić, vlasnice Centra “Sinđel” prvog legalnog studija u Beogradu koji se bavi ovom vrstom delatnosti, pokušali smo da dođemo do odgovora na mnoga pitanja, nedoumice i predrasude u vezi sa umetnošću tetoviranja.
Tattoo - Večna tabu tema
Tetovaža je deo religioznog čina u mnogim kulturama, a sve popularniji - pirsing je poznati ritualni detalj mnogih plemenskih naroda. Ljudi su oduvek težili da se obeleže na njima svojstven način i time razlikuju od drugih. Tattoo je danas veoma rasprostranjen u zemljama zapadne Evrope ali se čini da je kod nas još uvek tabu tema i još uvek asocira na nešto “nemoralno” i “nečisto”. To je predrasuda koja je savremenim načinom živoa izbila u prvi plan i potpuno se izuzima umetnička i emocionalna dimenzija koju lepo urađena i smisaona tetovaža može da ima.
Kada se odlučite na taj korak neophodno je dobro razmisliti šta je to što bi vas učinilo srećnim kada biste ugledali, čak i u 80-toj godini života ili šta je to što vam je toliko značajno da želite da zauvek imate na sebi. Varijante su razne. Tetovažu možete prekopirati iz časopisa, osmisliti sami, izabrati iz kataloga, interneta i sl… Takođe, tetovažu, ukoliko je radite u salonu specijalizovanim za to, možete i zaštiti i biti sigurni da je to što nosite unikat. Jedan od takvih salona je prvi legalni tattoo studio u našoj zemlji, Centar “Sinđel” koji je osnovala i dugo godina vrlo uspešno vodi gospođa Snežana Dubajić, koja je kao renomirani stručnjak, rado pristala da odgovori na neka najfrekventnija pitanja vezana za ovu vrstu umetnosti.
Snežana Dubajić, umetnošću tetoviranja bavi se više od dvadeset godina. Kao akademski slikar, šokirala je mnoge kada je 1988. godine otvorila tada, prvi legalni studio za tetoviranje u Beogradu. Danas je Centar “Sinđel” prerastao u neku vrstu institucije posvećene ovoj vrsti umetnosti, pošto osim usluga tetoviranja i pirsinga vrši obuku početnika i novih majstora i snabdeva opremom profesionalce. Želja nam je bila da kroz ovu reportažu, tetoviranje kao fenomen približimo našim čitaocima i razbijemo tabue koji se često vezuju za ovakav način ulepšavanja tela. Šta predstavlja tetovaža, kako i kada je nastala i kakva je situacija danas u savremenom poimanju tetoviranja, pojasniće nam žena koja je jedna od najupućenijih sagovornika na ovu temu.
Vi ste jedan od pionira bavljenja ovom poslom u našoj zemlji, a Vaš studio je prvi legitimni tattoo studio u nas. Kako danas, nakon toliko godina gledate na razvoj i budućnost ove vrste umetnosti u našoj zemlji?
Tetovaža je danas dostigla svoj klimaks i potpuno je oslobođena. Rekla bih da tetovaža gledano kroz modu i trend, jenjava. Tetovaži uvek ostaju verni ljudi koji su stvarni obožavaoci, kojih je uvek bilo i biće i oni koji su u međjuvremenu “primili” pelcer. Budućnost tetovaže ostaje zauvek u njima - ljudima koji vole tetovažu, a razvoj uvek zavisi od onih koji rade i njihove umešnosti, mašte ali i hrabrosti. Jedini je uslov da umetnici tetoviranja tragaju za jedinstvenim dizajnom poštujući lepotu anatomije. Estetski razvoj tetoviranja je vidljiv svih ovih godina i biće vidljiv i dalje. Već nekoliko godina, zahvaljujući i mom Centru i dugogodišnjoj edukaciji ljudi u ovoj oblasti, naša zemlja u tom pogledu nimalo ne zaostataje za svetskim standardima.
Možete li nam nešto reći upravo o istorijatu tetoviranja. Mišljenja su različita i po tom pitanju, a kako je zapravo nastalo tetoviranje i ko se prvi tetovirao?
Tetoviranje danas, sustinški nije mnogo drugačije od svog nastanka. Pojavilo se još u kamenom dobu i postoji do danas sa manjim usponima i padovima. Vreme brani tattoo. Nastalo je sa razvitkom svesti i emocija, bola, straha, ljubavi. Prve tetovaže, motivisane izlečenjem, spiritualnim, religioznim, plemenskim obeležavanjima, zatim kao testovi sazrevanja i spremnosti za rat ili ženidbu. Mnogo je razloga i pokrića bilo za postojanje i opstanak ove umetnosti sve do danas. Bilo je i zabrana, a samim tim i kriziranja – od strane Mojsija, kasnije Hrišćanske Crkve. Međutim, i pored strogih zabrana obe ove veličine, tetovaža je odolevala i nalazila svoje puteve. Npr. U isto vreme strogih zabrana i zabrana u Novom Zavetu, posebno obučeni monasi u Jerusalimu su specijalno određenim motivima tetovirali na kraju hodočašća svakog ko je završio hodočašće.
Podeljena su mišljenja oko tetoviranja. Neki ga smatraju ukrašavenjm, neki naruživanjem sopstvenog tela. Šta bi Vi, kao neko ko se dugi niz godina bavi ovom vrstom umetnosti, rekli u odbranu ljudske potrebe da svoje telo obeleži na ovaj način?
Ako posmatramo uspešnu tetovažu, kad je osoba koja je nosi zadovoljna, ostvarena i doživljava svoj motiv kao sastavni deo svoje pojave i estetski ispunjava viđenje istog, šta se tu može reći protiv? Da li je uopšte bitan nečiji komentar, ako ste zadovoljni i ako ste, to vi? Istorija tetoviranja brani fenomen tetoviranja, ne moram ja. Užasavam se brzopletih odluka, loših izbora samozvanih majstora koji bez skrupula obavljaju ovo veoma posebno majstorstvo. Tužna sam kad mladi, zgodni ljudi pojeftinjuju, omalovažavaju svoja tela lošim, jefitinim, i pre svega rizičnim izborom kada je tetoviranje u pitanju. Tetoviranje sopstvenog tela, ako ne pređe u ekstremno ni po kom osnovu ne ugrožava okolinu, tako da je samim tim nepravedno uvršteno u marginalne pojave i bavljenje ovim poslom dugogodišnja je borba protiv tabua. Ovo govirim iz ugla profesionalne i odogovorne delatnosti, a ne amaterizma, kojeg u velikom broju ima i kod nas i u svetu.
Koji je Vaš lični, intimni doživljaj tetovaže, obzirom da i sami imate nekoliko? Da li je ona uspomena, stav, filozofija, obeležje, seksi detalj, nešto drugo ili sve zajedno?
Na mom sajtu postoji tekst kao reč autora gde sam sažeto, a opet temeljno izrazila svoj lični stav. Tetoviranje je svakako i ritual i umetnost, sadizam, mazohizam, poriv koji mora biti zadovoljen, fenomen. Sve moje tetovaže su moj sopstveni ritual koji je pečat i izraz u porivu koji mora biti zadovoljen. Svoje tetovaže moćnim, seksepilnim, prelepim. Moja filozofija jeste obeležje mojih životnih preseka i sazrevanja. Razvijanje tetovaže na mom telu i dinamika kojom sam je širila bila je u uskoj vezi sa razdobljima i prekretnicama u mom razmišljanju i životu koje su uvek bile usko vezane za serije slika koje su izvirale iz moje kreativnosti i slikarske neophodnosti. I tako od 1975.godine. Svih ovih godina sam ponosni promoter ženske tetovaže.
Tetoviranje se ranije povezivalo sa pripadnošću nekim pokretima poput pank, hevi-metal, i sl., a neretko smo se susretali sa manje-više negativnim predrasudama o ljudima koji su tetovirani. Kakva je situacija danas?
Oduvek je tetoviranje povezivano sa različitim grupama. Ali kako je povezivano sa hevi-metalom isto je tako bilo povezivano i sa otmenim damama i skrivenim “iznenađenjima”. Tetovažu godinama povezuju sa roblematičnim momcima, vojnicima, pank, ali i pop kulturom. Mislim da je fenomen negativnog deklarisanja vezan za način prikazivanja. Oni uočljiviji, tj. napadniji su svakako izgledali negativno. Mislim da su danas mnogi svesni raznovrsnosti tattoo fanova. Naravno, osim u slučajevima kada nose određeni jasan simbol pripadnosti kao npr. Hell Angels, Skinheads, simbole raznih sekti itd. Jedan procenat mušterija (oko 10%), tetovažu zaista doživljava kao uniformu.
Često ste u raznim medijima govorili o sterilisanju instrumenata za tetoviranje i pirsing i prevenciji prenošenja zaraznih bolesti ovim putem. Poznato je da je u Vašem salonu zaštita i sigurnost klijenata po ovom pitanju na najvišem nivou, ali kakva je situacija generalno u Srbiji?
Dugogodišnji sam borac protiv nelegalnih, nesterilnih i samozvanih umetnika. Takođe, godinama, putem medija, pokušavam da edukujem i mušterije ali i majstore o pravilnom pristupu ovoj delatnosti. U Srbiji nije veselo po pitanju ozbiljnosti na temu zdravlja ni po nekim zdravstvenim ustanovama, a o tattoo salonima da i ne govorim. Nisam je stroga, nego veoma precizna sa značajnim pojmovima. Snabdevam veliki broj majstora i poznajem njihove potrebe tako da mogu da procenim način na koji rade. U gradu se tačno zna ko i kako radi. Problem sa tattoo studijima je jednostavan. Većina početnika misli da mogu da budu majstori i da im za to treba vrlo malo ulaganja. Bez škole, sa malo troškova improvizuju u svakom obliku iako danas postoji mogućnost edukacije novih majstora. Sanitarno ispravan rad i praćenje novih sigurnosnih mera podrazumeva velika ulaganja i redovne mesečne troškove, ali je improvizacija u zdravstvenom pogledu - pogubna. Tvrdim da se postojeći studiji u Srbiji time ne bave u zadovoljavajućoj meri, nažalost. Problem bi bio rešen kada bi bila oformljena Asocijacija ili Savez sa pametno sročenim Pravilnikom poslovanja specijalizovanim za ovu zahtevnu i po mnogo čemu rizicnu delatnost.
Koje mere opreza i predostrožnosti ljudi treba da primenjuju kada se odluče na tetoviranje u nekom od salona i šta je to na šta prvo treba da obrate pažnju?
Prostor u koji ulazite odmah govori o odnosu prema higijeni. Majstor mora da uliva poverenje kako u higijenskom tako i tehničkom smislu. Uvek pogledajte radove koje je majstor radio jer je to način da se upoznate sa stilom. Tribale može raditi bilo koji dobro obučen, ali obojenost, senčenje ili likovno zahtevnije motive, treba znati uraditi. Kada dođe do samog tetoviranja, tražite da vidite sterilno upakovane instrumente, a fabrički zapakovane igle moraju biti otvorene pred vama. Ostalo mora biti za bacanje, tj potpuno novo i za jednokratnu upotrebu. Pri odlasku tražite da vam se rana zaštiti preventivnom kremom, i sterilnom gazom.
Koja je bila najneobičnija ili najzahtevnija tetovaža koju ste ikada napravili i koji su to najpopularniji motivi koji se rade danas?
Najneobičnija, a ujedno i najzahtevnija tetovaža je autorski rad inspirisan dnevnikom našeg pokojnog prvaka baleta Aleksandra Izrailovskog. Umetnik je koreografski na sceni Narodnog pozorišta spajao svoju autobiografiju koju je delio sa mnom u mom tadašnjem studiu. Od njegovih priča sam ja osmišljavala crteže. Spajali smo dve kreativne energije svake srede u 14h u ideji da stvaramo nešto jedinstveno. Aleksandra nikada nije zanimao motiv i uvek je prepuštao meni svoje telo kao “platno na štafelaju”. Poznajući mnogo toga iz sveta body arta malo se majstora može pohvaliti ovim iskustvom. Naš rad je trajao 4 godine, a nažalost prekinut je njegovom naglom smrću. Dosta mojih autorskih crteža inspirisanih ovim jedinstvenim likom je ostalo nezavršeno.
Pretpostavljamo da ste puno puta imali prilike da se susretnete sa onima koji neodlučni dođu u Vaš studio. Šta radite u slučajevima kada klijent ne zna šta želi i da li uopšte želi da se tetovira?
Uvek je bilo i biće veliki broj onih koji samo razmišljaju, koje u tetovaži nešto zanima ali nisu sigurni da li su spremni za nju. To je normalno. Moje osoblje ima zadatak da svim ljudima da punu informaciju u svakom smislu, da im pokažu stilove i primere bez bilo kakavog nagovaranja. Pun informativni razgovor i to je sve. Savetujemo da dok ne budu sigurni – sačekaju. Sve one koji su nesigurni u motiv ili mesto tetoviranja, savetujemo da dolaze onoliko puta koliko im je neophodno da bi odlučili. U Centru “Sindjel” su uvek prisutni strucnjači za konsultacije.
Da li je kod nas dozvoljeno tetoviranje maloletnih osoba? Koja je bila najmlađa, a koja najstarija osoba koju je došla u Vaš studio?
Kod nas ne postoji nikakav zakon vezan za tetoviranje. Jednom godišnje proveravamo da li se šta promenilo po tom pitanju. Ja sam uvek za limite i pravilnike iz već pomenutih razloga. Zabranu o tetoviranju maloletnika, bez odobrenja roditelja, sam uvela na svoju inicijativu, po modelima iz inostranstva. Najmlađa mušterija je bila četrnaestogodišnja Kanađanka u prisustvu roditelja, koja je već imala mali “tet” i pirsing nosa. Najstarija žena je bila pedesetdevetogodišnja penzionerka koja je ostvarila svoju želju iz mladosti, a najstariji muškarac bio je pedesetosmogodišnjak koji se iz istih razloga istetovirao jer dok je bio mladji, nije bio spreman za rušenje tabua.
Mnogi koji godinama žele da se tetoviraju nikako da se odluče na to jer se plaše bola. Da li je tetoviranje zaista toliko bolno i na koji način treba negovati tetovirano područje?
Tetoviranje jeste bolno, ali ne mnogo. Najviše zavisi od moći trpeljivosti, jer je ona individualna. Ono što je za nekog veoma bolno, drugi jedva da primećuju. Godinama posmatram taj fenomen odnosa prema bolu i još uvek me iznenadi kako nekim ljudima čak i prija, dok drugi reaguju na neverovatne sitnice. Tretiranje rane (jer ona to jeste) nakon samog tetoviranja, mora biti pravilno. U Centru “Sindjel” dajemo i napismeno uputstva tako da ljudi na miru mogu da se organizuju. Nakon saniranja rane u sterilnu gazu, mušterija mora da vodi računa o pranju, higijeni, mazanju oko sedam dana, a nakon toga je mirna. Ako u tom periodu oseti zatezanje, blaži svrab to je normalno, ali ako oseti toplotu, pulsiranje i crvenilo na mestu tetoviranja onda je verovatno bakterija napala ranu pa se mora negovati antibiotskom kremom i 3% hidrogenom. Naravno, uz dobra uputstva i poslušne mušterije toga nema.
Promocija tetoviranja kao umetnosti nikada nije bila preterano agresivna. Ipak, čini se da je došlo do ekspanzije tetoviranja i da se danas mnogo veći broj ljudi odlučuje da na ovaj način ukrasi svoje telo. Šta mislite da je glavni razlog tome?
Kao što sam već rekla, tetoviranje je dostilglo svoje oslobađanje i klimaks. Ljudi sada razmišljaju na nekom drugom nivou, oslobodili su se opterecenosti tabuima. Svesni su i edukovani su da iza svojih odluka o tetoviranju mogu da stoje uspravno, pošto su o njoj već dosta toga čuli. Ljudi koji održavaju veštački nivo tabua oko tetovaže, su samo nedovoljno informisani o istoriji, ali i o današnjim kretanjima ove delatnosti. Sociolozi i psiholozi godinama ignorišu porast potrebe i želje za tetoviranjem što je prosto neverovatno za inteligentno posmatranje na današnjicu. Lekari stalno upozoravaju na viruse koje je moguće dobiti baš putem tetoviranja, a su oni moje mušterije. Niko od njih javno ne priznaje da su pojedini majstori digli delatnost tetoviranja na potpuno bezbedni nivo, već o tetovažama govore kao da se “one rade samo po kućama, i da ih rade neki sumnjivi likovi”. Svakako da takvi ljudi postoje, ali ko je taj koji ce otići na takvo mesto da uradi “tet”? Tetovaža je na sreću, oslobodila samu sebe, upornošću postojanja i hrabrim odolevanjem pritiscima i tabuima. Slogan mog Centra “Sindjel” je “Umetnost koja se uvlači pod kožu”. I takav odnos prema tetovazi je moj doprinos i doprinos svih majstora koji su sebe i svoj kvalitet uložili u ovaj posao koji mora da se voli da bi se radio kako valja.
Da li postoji motiv ili deo tela koji ste odbili da tetovirate ili koji nikada ne biste pristali da uradite i koliko su klijenti spremni da Vam daju tu vrstu slobode da ih posavetujete ili im preporučite crtež?
Postoje određene grupe, ranije dok sam bila mlađa i luđa… Šalim se - hrabrija. Ne bih imenovala grupe pošto već dugo nisam sama u ovoj priči. Moram, priznati da u mojoj karijeri, verovatno najbogatijoj u Beogradu i šire, nije bilo nikakavih posebnih drastičnih traženja. Možda zato što sam iz neke druge priče, pa ljudi sa idejama koje nisu estetske ili su toliko specifične kod mene nisu ni dolazili. Što se slobode kod klijenata tiče, kod određenih ljudi koji moj rad poznaju i žele moje autorstvo na sebi - moja sloboda je stopostotna. To je rezultat dugogodinjeg rada i poverenja koji su klijenti stekli u moj stil i rad. I tada se, naradim najviše, pošto su me oni svojim poverenjem obavezali i terali me da prevazilazim samu sebe i stalno tragam. To je prelepa ali i komplikovana saradnja. Normalno ima i onih koji samo traže savete i uzmu u razmatranje ponuđeno.
Na koji način ćete se ubuduće baviti popularisanjem tetoviranja kao umetnosti i šta biste poručili svima onima koji vole i žele da se tetoviraju, ali su još uvek neodlučni?
Pre sadašnjeg Centra sam imala dve instalacije. Prva je bila 1996. u pećini “Lagum”, sa RTS 1, Modnim magazinom, motoristima, baletanima itd. Prvo javno događanje desilo se propagiranjem body art-a, a zatim 2004. u klubu “Underground”. Nakon otvaranja Centra mislila sam da je to to jer mi je oduzelo dosta energije. To je jedna veoma zahtevna, slobodno mogu reći - ustanova. Neverovatan sklop usluge, prodaje, proizvodnje, umetnosti, sterilnosti… Obučiti samo radnike za rad traje po 8 meseci do godinu dana. Centar “Sinđel” je moje najveće učešće u propagiranju ovog posla na najkvalitetniji, najsigurniji i najelitniji način. Turisti iz Pariza, Londona, Njujorka nam daju komplimente, a ono što je najslađe je to da smo ucrtani u turističkoj ponudi na Mapi grada Beograda. Sada, kada sam predahnula, shvatam da imam još ideja i nezavršenih potreba za poboljšanje i ulepšavanje ove umetnosti. Maksimalno osamostaljenje mojih naslednica koje već uveliko rade, meni ostavlja kvalitetno vreme za nove kreativne akcije. Svakako će uslediti za godinu-dve nova izlozba autorskih radova, sa umetničkim fotografijama mojih mušterija. Ovaj put bi u instalaciji bili prisutni radovi iz uljne i akvarelne tehnike koji prate likovni razvoj motiva. Takodje imam želju da uradim knjigu i CD motiva za one koji se “traže” ili za majstore kojima nedostaje originalnosti. Bojim se da ću to stići tek u penziji.
Poruka za one koji žele i vole ali još uvek su nesigurni u tetoviranje:
Dragi moji, toliko toga ima da se gleda i proučava i kod nas i na internetu i po časopisima i tako zadovoljite sve svoje potrebe dok ste nesigurni. Kupite i boje za kožu, seme za kratkotrajene sličice i probajte. Možda vas tako prođe želja, a možda definitivno odlučite šta želite. Do tada – mirujte.
